Objavom „Basioni, Izetbegović i Kinkel iskoristili su Muslimane iz Srebrenice i gurnuli ih na gubilište!“, pokušao sam da kažem da se sve namještalo: od uvođenja termina „lokalni genocid“, preko preciziranja definicije za „lokalni genocid“, do pribavljanja dokaza i stvaranja situacija kojima bi se mogla potkirijepiti definicija za „lokalni genocid“, te formiranja suda putem kojeg bi se u sudsku praksu mogao uvesti termin „lokalni genocid“.
Znači, postavljena je pravna definicia „lokalnog genocida“, i to je uradio Mahmud Šerif Basioni. Za potvrdu te njegove definicije Basioni je trebalo da ima odgovarajuće dokaze iz BiH. Insistirali su muslimanski političari i pravnici iz Sarajeva da se etničko čišćenje, koje se desilo u nekim opštinama, preimenuje u „lokalni genocid“, ali im to nije moglo „proći“.. Nedostajalo je još NEŠTO da bi se upotpunila Basionijeva definicija „lokalnog genocida“. Onda je pravni ekspert na visokom položaju u UN-u Mahmud Šerif Basioni tražio, a od koga drugog negoli od Izetbegovića, i to NEŠTO što je nedostajalo u drugim slučajevima (čitati: opštinama).
To NEŠTO što mu je trebalo, bila su masovna ubistva. Hakija Meholjić je bio na tragu da to razumije, međutim, samo je objelodanio da ga je Izetbegović pitao da li muslimansko rukovodstvao iz Srebrenice može da organizuje situaciju u kojoj će „Srbi izvršiti pokolj 5000 Muslimana“, jer to od „njega (Izetbegovića) traži Klinton“. Prtepostavljam da je tu Izetbegović zaobišao istinu, da je to ipak tražio samo Basioni, koji je početkom 1993. godine dobio podršku u američkom Senatu za svoje aktivnosti na „lokalnom genocidu“, i osjetio se moćnim.
Znači, definicija „lokalnog genocida“ je postojala, postojao je i čovjek koji je želio da bude prvi tužilac u tom budućem sudu (Mahmud Šerif Basioni), a postojao je i njemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel koji je, bez obzira na to što njegova država nije članica Savjeta bezbjednosti UN-a, bio dovoljno uticajan da progura osnivanje Haškog tribunala u tim tijelu OUN-a, Naravno, postojala je i muslimanska strana iz BiH koja je ulogu žrtve u bosanskohercegovačkom ratu odlično igrala, a na koju se musliman Basioni oslanjao od samog početka svog rada. Postojala je i strana na koju su njemački političari tradicionalno kivni – srpska strana.
Trebalo je, kako reče Hakija Meholjić, organizovati da „Srbi izvrše pokolj 5000 Muslimana iz Srebrenice“. Kako je u američkom Senatu rastao uticaj Mahmuda Šerifa Basionija i napredovale političke aktivnosti Klausa Kinkela na formiranju Haškog tribunala, pojačavali su se zločini koje su Muslimani iz Srebrenice vršili nad Srbima u srpskim selima oko Srebrenice. Kod lokalnog srpskog stanovništva rasla je želja za osvetom. Zločini koje su Muslimani počinili u Kravici i Skelanima bili su posljednje kapi koje su prelile čašu. Vojska Republike Srpske krenula je na Srebrenicu. Međutim, strane diplomate i strani političari na čelu sa Klausom Kinkelom, uspjeli su, u aprilu 1993, da sačuvaju Srebrenicu od predaje srpskoj vojsci. Srebrenica je tog aprila postala „zaštićena zona“, a narednog mjeseca osnovan je i Haški tribunal.
Stvorila se odgovarajuća situacija za Basionija, Izetbegovića, Kinkela i sve druge političke neprijatelje Srba i Republike Srpske. Nedostajalo je da se „UN-ova zaštićena zona“ etnički očisti i „Srbi izvrše pokolj 5000 Muslimana“.
(Doktor Dragan Đokanović, 29. 04. 2026)
